Intervju

 

Intervju sa piscem, Nadjom Tesich

---

 

Razgovor vodila novinarka Maja Radonic

---

   Jun, 2006   

— 1. Rodeni ste u Užicu, a od petnaeste godine živite u SAD. Kakve životne okolnosti su dovele do Vašeg odlaska i šta pamtite iz tog perioda kada ste stigli u jednu drugaciju zemlju, kulturu, podneblje? Koje impresije su bile najjace, šta ste prvo pomislili kada ste stigli?

— Tesko je znati koje zivotne okolnosti su dovele do odlaska. Treba pitati mamu. Nije bilo ni politickog ni ekonomskog nego mi se cini -- naci se sa ocem koga nismo znali. U isto vreme mama je brinula o bratu jer je bio nemirno dete (o meni nije nikad) i da mu treba otac. Otkud ja znam, mene niko nije pitao. Ja nisam htela da idem jer sam volela gde sam bila. U stvari pravi odgovor ne znam jer ja nisam izabarala da idem, cak suprotno, i posle mesec dana u Cikagu ja sam pisala nasem konzulatu da me spase, ali nisu mogli jer sam bila maloletna. Ja sam volela svoju zemlju. Bila mi je prirodna. Dobro sam se osecala u njoj. Na najobicniji nacin.U skoli ne samo da sam bila uvek odlicna nego sam pomagala druge u svemu nekako prirodno jer me niko nije pitao za to; ja bih se prva prijavila da pomognem.

Zao mi je da ne mogu stvarno opisati moj dolazak u Cikago. Trebalo bi mnogo vise nego ovaj intervju. Na neki nacin je to opisano u mom jedinom memoaru (napisanom kao literatura) -- koji se zove "Umreti u Cikagu." Sve drugo sto je obljavljeno su romani ili pozoriste ili scenarija. Ovo je jedini memoar i obuhvata samo dve stravicne prve godine.. Secam se strave. Ja sam odrasla sa planinama oko nas, sa rekom koja je bila cista kao kod mog dede u Raci gde je reka Raca tekla ispod imanja. Odjednom sam u smradu Istocnog Cikaga, fabrika, prirode nema, nikog ne znamo, uzasna vrucina, gubimo apetit i nista ne jedemo jer je uzasno. Svi gubimo tezinu. Svi zelimo -- nas troje, da se vratimo natrag ali ne mozemo -- sve smo dali drugima ili prodali. I osim toga, mamin ponos joj ne bi dozvolio.

— 2. Uvek ste bili ispred svoje generacije, izuzetno nadareno i osetljivo dete, primljeni ste na studije u Americi tri godine ranije, ali to vam je i smetalo, jer ste se razlikovali od vršnjaka. Kako sada gledate na svoj cesto skroman stav i nenametljivost, da li biste tu nešto promenili da je moguce?

— Moram reci -nije mi smetalo da sam bila razlicita od vrsnjaka jer sam bila razlicita i kod nas. Negde u sebi ja sam to znala ali nisam htela da verujem. U stvari, razlike nije bilo u zivotnom posto sam ja bila normalno dete, ali je razlika postajala u intelektualnom sigurno, jer ja sam malo radila, bilo mi je dosadno uvek i uvek bih ipak imala najbolje ocene. Ja nisam razumela zasto je drugima to tesko. Pre ispita, secam se oni bi radili i mucili se celu noc -- dok sam ja odlazila u bioskop. Pitanje -sta bih promenila, je tesko, jer to ne zavisi od nas. Svi mi zivimo u spesificnom istorijskom periodu koji se menja. Amerika je u tom periodu bila (i mozda jos uvek jeste) jedna dosta konservativna sredina u odnosu na nas. Na primer, sa mojim ocenama ja sam mogla da budem lekar kod nas ili ma gde drugo u svetu. U Americi je to bilo nemoguce za zene dok nije doslo do borbe zena sedamdesetih i osamdesetih godina. Zena je bila podredjena, da ide na univerzitet da bi vaspitala decu a posle -- da sedi kuci, kuva i izgleda lepo.

Zao mi je da nisam lekar i pored toga sto moj sin kaze da lecim njega i druge. Radim dijagnoze jer mi je to ostalo u prirodi i zapamtila sam glavni lekarski prirucnik. Ali da sam bila lekar -- ne bih bila umetnik. Vidite? Drugo, ja sam zalila uvek da nisam provela svoju mladost kod nas nego u ovoj pustinji (ali sam otisla kod nas cim sam imala moj pasos i isla celo vreme). Sad mi je nekako svejedno jer nasa zemlja nije ista nego kolonizovana na svaki nacin. To me boli. Tako, mozda je bolje ziveti "u celjustima zveri" kako kaze Malkom X -- nego u koloniji. Tuzno sve skupa.

Inace, ja ne samo da nisam iskazivala svoju -kako vi kazete superiornost -- nego cak nisam bila toga svesna. Ja sam bila stidljivo dete, mirna, moja ljubav su bile knige i priroda. Jedina razlika je bila u skoli -- tj-moje ocene. Ali, ja se nisam pravila vazna jer umesto da mislim kako sam bolja od drugih -- ja sam mislila - zasto im je toliko tesko -- i kako da im pomognem.

Promena kod mene pocinje u Americi. Zbog nepravde. To je vazna rec za Srbe. Zbog Crnaca u skoli koji su me voleli od pocetka, a i ja njih. Veliki problemi. Ja nisam bila buntovnik uopste, bila sam samo ja. Naivna, mozda cedna. Ja ne mogu da sad ispricam ceo jedan zivot jer bi trebalo nekoliko romana. Ali ipak Amerika je mene promenila od mirnog, stidljivog deteta u nesto drugo.

Preskacem godine u Parizu i dolazi Vijetnam kad sam predavala Francusku literaturu a bila samo tri godine starija od mojih studenata. U ime Sartra i egzistentializma - ja predlazem -- borbu protiv rata. Jer na kraju, svako mora da bira, nema srednjeg. I tako su naucili nesto u praksi. Preskacem godine i mnogo cega i dolazi moja zemlja, prolece 1999.g., najteze, najbolnije iskustvo. Da je bilo drugih koji su bili sposobni, ja sigurno ne bih govorila toliko, ali ih nije bilo koji su mogli da budu jasni na engleskom i u ideji i da vide sve. Morala sam. To je to. Drugo, mnogi su se plasili, krdo kukavica. Tad sam potpuno izgubila strah i mozda postala na kraju neka druga osoba od mirnog deteta koje sam bila. Osecanje -- neko ubija moju majku. Secam se zvala sam svakog dana razne osobe i Zikinu (Zike Pavlovica, reditelja, prim.red.) porodicu. Secam se, njegov sin kaze, "Nadja unistili su taj i taj most."

Ne treba zaboraviti to stravicno prolece. Svi smo sad nesto drugo. I tamo i ovde. Jedna osoba kao i zemlja se menja -- to je proces. Ali ja se nisam predala, nikad necu.

— 3. Studije ste završili u Americi, a doktorirali na Sorboni, predavali ste scenario, režiju i produkciju, a jedno vreme i francusku književnost. Pored toga vi pišete i vrlo ste precizan posmatrac i analiticar svega što vidite oko sebe i u sebi. Cini se da ste medju prvima uocili opasnosti koje nosi "Novi svetski poredak" i globalizacija koju sprovodi?

— Jesam uocila rano pre nas, odmah posle pada Berlinskog zida. Tu negde. Dosta toga je u knizi "Nato na Balkanu". Shvatila sam od prve fotografije u New York Tajmsu da su poceli propagandu protiv nas. Ne jedne osobe nego celog naroda. Ja sam predavala reziju, scenario i produkciju ali i propagandu -- kako ona ide. Upotrebljavala sam, da bih objasnila studentima -- fasisticke filmove protiv Jevreja, ali sam upotrebila i reklame kao vrstu propagande. Ja bih mogla o tome dugo ali ne treba. To je vec u knjizi. Ruska medijska agencija je ustanovila po broju dana i sati -- da je kolicina propagande protiv Srbije jedino bila ravna godinama hladnog rata. Globalizacija je- kolonizacija, eksploatacija i dekulturizacija. Jedna zemlja ima svoj identitet kao sto ja imam svoj. Ja sam svesna ko sam, ja sam i ko sam sad, ja sam i moja proslost i osecanja i ljubav - sve. Sta bih ja bila kao ljudsko bice kad bi me neko destabilizovao, globalizovao? Nista. Ja bih bila kao nesto sto se prodaje u radnji sirom sveta -- recimo Koka Kola. Stravicno. Ali mene nece niko destabilizovati. Jer ko sam - je jako. Mogu me samo ubiti.

Warren Christopher, secretary of state (taj koji je licio na zabu) posle mnogo lazi o silovanjima i svemu, posle destrukcije sa osiromasenim uranijom i mnogo cega drugog u Republici Srpskoj kaze na kanalu 13, na pitanje novinara, "Zasto smo U Bosni"? ----- "Mi smo jedina supersila na svetu. Svaka zemlja je u nasem interesu." Niko ne pita vise. Pravih novinara nema ili ne smeju, izgubili bi posao.

Jasno je mnogima da globalizacija nije u interesu malih zemalja, to je ocevidno. Kako moze Srbija ili slicna zemlja da se poredi i da prodaje svoje u odnosu na imperiju. Ne moze. Ustvari, globalizacija je u interesu samo malog broja Amerikanaca -- onih 3 procenta koji drze bogatstvo vecine zemlje. U ekonomskom smislu ova zemlja propada. I veci gradovi i mali. Sve se seli u neku siromasnu zemlju gde ne bi platili radnike kako treba. Evo ovog prvog maja, kada ovo pisem, 86 kompanija je propalo, zatvorene su u jednom danu! Zatim 71% stanovnika kaze da Amerika ide pogresnim putem i to je najveci procenat od kada CBS postavlja to pitanje. Amerika ima medijska sredstva zbog novca i moze da reklamira sta bilo -- svoje filmove, Pepsi i ratove.

Meni je zao da se kulture sveta unistavaju i jezici odlaze. Svet je postao manji i uzi odjednom, jer je dirigovan samo jednom silom. Ja sam kao dete sanjala o dalekim zemljama sveta, potpuno razlicitim od moje. Sad ne. Gde god bih isla cekao bi me Mak. (Ne mislim na naseg poznatog reditelja nego na meso sladunjavo u kojem gotovo nista nema.)

— 4. Jedno vreme ste radili i u Holivudu, toj cuvenoj "fabrici snova" i bili ste u prilici da iznutra sagledate tu mašineriju koja je jedan od najvažnijih izvoznika onoga što se zove "americki san", a što mnogi ljudi kod nas i dalje nekriticki prihvataju, uprkos iskustvu sankcija i bombardovanja. Kako danas gledate na film, ima li još tu mesta za umetnost?

— Sad ima "nezavisnih" filmova koji su bolji ali je promocija skupa tako da nestanu brzo. Isto kao i evropski film, osim ako prati holivudski stil. Ne mogu da pisem o tome jer bi trebalo puno vremena. Sve skupa -- to je fabrika ciji cilj je novac -- da li ce taj scenario biti profitabilan (radi se tesiranje scenarija -- mladi od dvadeset i nesto godina donose svoje misljenje) zatim naci glumce koji su ponzati i zato 'profitabilni' itd. Mnogo testiranja da bi se prodalo i svidelo svima. Cak u zavrsnoj fazi -- montazi -- testiraju ljude da li je isuvise sporo itd. Nista "sporo" ne ide, brzina da.

Sto se nas tice ne razumem zasto to primaju. Mozda sto se ta 'fabrika snova' -- dosta nametnula i narodu ovde. Zivot nikad nije bio kao ti filmovi. U najgore vreme Depresije -- oni su im servirali -- bogate ljude koji plesu. Secam se da sam kod nas objasnjavala sta je Amerika. Da to nema veze sa filmom. I zatim, jedna osoba mi kaze, "Sta ti meni pricas, ja sam videla Dinastiju". Ona nije htela da cuje istinu nego san. Koga nema. Sta se tu moze osim masovnog saznanja i obrazovanja u tom smeru. Ali,od koga ce to doci?

Pokusavam da objasnim zasto se kod nas gledaju ma kakvi americki filmovi i pored svega sto se desilo. To ne znaci da je sve znam. To bi trebalo da se prouci ozbiljno. Americka kultura i film su usli kod nas rano. Secam se zaljubljenih devojcica u razne glumce, glumice, garderoba, kosa itd. Ja nisam ni tad bila zaljubljena u isto jer mi je smetalo da glumice plivaju u bazenu i izlaze iz vode sa istom kosom i karminom.

Drugo,cini mi se da je kod nas kod gradskog stanovnistva uvek bilo neke inferiornosti u odnosu na "Zapad". Sve sa strane je njima izgledalo bolje.

Trece, zasto gledaju te filmove i posle svega sto je bilo -- jer im se nude. Isto je sa prevodima lose literature, polu pornografije itd.

Cetvrto - vecina sveta ne misli kriticno nego prima ono najlakse, kao beba igracku. To ne znaci da su ljudi glupi, ne. Ali im treba pravac i mnogo cega drugog. Drzava, vlada bi to trebala da radi, naravno sa Ministarstvom za kulturu. I da brani svoju sopstvenu kulturu. I ne samo to, nego i u interesu zdravlja, mentalnog i telesnog. Svedska ne uvozi americke filmove koji su u zdravstvenom pogledu losi za narod.

Peto, primetila sam kod nas i sad a i za vreme sankcija da postoji neka vrsta mazohizma ili bolje receno -- identifikacija sa kolonizatorom. Zasto? Jer je jaci. Alzirski psiholog (cije ime ne mogu sad da se setim) je napisao klasiku o tome. Zove se "Les damnes de la terre."

Zao mi je, govorim na brzinu o jednoj velikoj temi. To zahteva knjigu. Sto se desava nama to se desava i drugim zemljama. To je deo globalizacije, stravicne -- pretvoriti coveka u masinu i smanjiti kapacitet naseg mozga u svemu.

I pored svega, ja nisam pesimista. U fizici postoji taj zakon -- prevod ne znam -- action-reaction. Ljudsko bice i njegova dusa ne podnose dugo prazninu i ropstvo. Kad tad ce se pobuniti -- sirom sveta.

— 5. Živite u Njujorku, tom "Novom Vavilonu" ili "najuzbudljivijem gradu na svetu", zavisi kako ga ko vidi, a kako ga vi doživljavate?

— Tesko je odgovoriti jer je grad neki drugi od onog sto je bio. Da ste me pitali za vreme rata protiv Vijetnama -- bio bi drugi odgovor jer je zivot bio drugi -- sve je bilo jeftino, svi smo menjali stanove, nalazili druge ni za sta, ali glavno je bila borba protiv rata svakog dana. Sve je bilo drugo, i nase zurke bez mnogo novca gde bi dolazili ljudi svih profesija i rasa i nepozvani. Sad je drugo. Oko mene sve se menja za mesec dva dana i bankrotira, tako da ja ne znam ni jednu radnju niti restoran jer odu brzo.

Za mene nikad nije bio "uzbudljiv". Pariz i Beograd su bili.

Sad je gore, teska atmosfera, ratna i patrioski akt da te prisluskuju. Ljudi brinu o poslu vecinom, nema ideja, ima dosta depresije, i ljudi koji nemaju nista i sede na klupama ili prose. U mojoj zgradi gde sam trideset godina -- niko nikog ne zna niti razgovara. Kontakti preko telefona vecinom ili elektronske poste. Razgovor na brzinu o poslu. Posao je glavno. To ropstvo posla nije samo osam sati nego celo vreme, gde god izadjes -- samo posao. Ideja nema, nema ni prave radosti, osim mozda kod dece i onih od sedamnaest godina. Taksisti kazu -- vecina nije iz Amerike -- ovde je samo novac vazan, prijateljstva ili druzenja nema. Sta ima uzbudljivo u ovoj slici. Nista.

— 6. Kada mi odavde gledamo Ameriku, kroz medije, kulturu i zvanicnu politiku, imamo utisak da vlada pojednostavljena crno-bela slika o nama i unapred stvorena podela na "dobre" i "loše" momke. Koliko je brojna nezavisna intelektualna elita Amerike, koja sagledava stvari složenije i dublje i koga biste izdvojili?

— Ovo je tesko jer mi se cini da kod nas ta rec "elita" ima neko drugo znacenje. Sta vi podrazumevate pod "intelektualnom" elitom u Srbiji? Ovde niko ne govori o eliti. Postoje intelektualci vecinom u okviru raznih univerziteta samo sto te osobe nemaju pogled ili viziju sveta – nego samo svoje struke. Oni citaju svoje casopise i bore se za prestiz u tom uskom polju. To je sistem skolovanja koji ne gaji siru sliku i razmisljanja. Eventualno ako razmisljaju to je o onom sto se dogadja u njihovoj zemlji. Profesor na Kolumbiji mi kaze da nije znao da je Srbija bila bombardovana. Znao je samo o kineskoj Ambasadi. Jedan drugi kaze "Nismo mi nego NATO". U stvari ovo nikad nije bila zemlja za intelektualce niti za umetnike. Ne kao Evropa, ali da bih sve objasnila treba mi knjiga. Izuzeci postoje kao Noam Comski i Remzi Klark i njegova organizacija sa kojom sam saradjivala. Sta je potrebno da ne bi bilo crno-belo slike? Politicko obrazovanje, koje manje vise ne postoji. Za vreme propagandne kampanje vecina obicnog naroda je bila zbunjena; samo americka vlada nije, jer je sve rezirala. Americki narod nije kriv uopste, jer oni znaju samo ono sto im se servira. Narodu sastavljenom od svih nacija i vera treba bolja i pravednija vlada. Ljudi "treceg sveta" su sve znali i ovde i u svetu, a oni su vecina. Treba zaboraviti, ne treba brinuti sta Amerikanci misle o nama. Oni su nas vec zaboravili. Bolje je da mi mislimo o sebi.

— 7. Provodite dosta vremena i na Kubi, jednom od retkih mesta koje se još odupire sveopštoj amerikanizaciji. Kako ocenjujete tamošnje stanje, šta vas posebno vezuje za tu zemlju?

— Ovo je tesko pitanje jer bi trebala knjiga umesto jednog odgovora. Muzika je bila prva -- davno davno kad nista nisam znala o Kubi. Ritam koji me je terao da plesem i uvek su bili iznenadjeni da mogu isto kao i oni.Zatim sam sadila kafu sa drugim studentima Evrope 68. godine kad sam prvi put videla Kubu u tom neverovatnom prvom periodu.

Svidja mi se njihova kultura-toplota,otvorenost,radost sa malo; ljudska bica su im vaznija od svega drugog; nikad se ne osecam sama kao ovde jer na ulici nepoznati ljudi pocnu da pricaju sa mnom. O svemu. I sve znaju o svetu i o nama. Mi imamo daleko veca prirodna bogatstsva ali oni imaju prioritete - skolstvo, zdravstvo - besplatno i veliku paznju prema deci. Divim im se. Kako su uspeli sami da se izvuku posle devedesete godine kad je pukao Sovjetski Savez i nestalo goriva. Posle teskog, "Specijalnog Perioda" - sad je lakse ali ipak skromno. Oni se odupiru jer ne bi postojali, jer su prosli kroz kolonizacije, jer su ponosni i vole svoju zemlju.

— 8. Redovno dolazite u Srbiju, i šta ste uocili poslednji put kada ste bili, kakve promene vidite, kako ocenjujete ovdašnje stanje?

— Ovo ne mogu odgovoriti jer je suvise bolno da pisem o tome. Dovoljno je reci da sam prosle godine dosla kao i uvek a htela da se vratim natrag posle treceg dana. Nije bilo mesta na avionu. Gledajuci patnju, strahotu, rasulo, sta se radi, bilo mi je nepodnoshljivo.

— 9. Objavili ste dva romana na engleskom jeziku, "Borac u senci" i "Rodna gruda", ali oni još cekaju ovdašnje izdanje. Kako ocenjujete književnu scenu u Srbiji, cini se da ubrzano do nas stiže komercijalizacija po svaku cenu, na uštrb kvaliteta?

— U stvari ja imam vise od dva romana. Pola jednog, "Daleko od Vijetnama" je objavljeno u najboljim knjizevnim casopisima, a celina nije. Razlog je politicko – ekonomski. Hteli su da ga promene tako da nema drugog, politickog dela. I ja kao ja, rekoh ne. To je mozda moj najomiljeniji roman jer se radi o mladima i bio bi uspesan, ali sad imaju budale kao urednike koji nista ne znaju. Taj roman nije uopste o meni, ali sam kao pisac znala takve ljude jer su bili deo moje mladosti. Roman je cak komican i pun avantura ali njima je smetalo da glavni junak u drugom delu postaje neka vrsta revolucionara, naivnog kao sto je on. I drugi deo je pun avantura. Zasto bi jedan mladic sa obrzovanjem postao to, a ja ih pitam – da li bi bilo u redu da postane narkoman, kriminalac ili mentalno bolestan ili da se ozeni milionerkom? Odgovor je bio, verujte, – da bi to bilo u redu. Dva objavljena romana – "Borac u senci" i "Rodna gruda" su imali teskoce iste vrste za objavljivanje, ali su ipak dobili nagrade i voljeni su od publike raznih naroda koji ovde zive. Zvali su me ne samo nasi ljudi, nego Kinezi i sto me je iznenadilo – taj roman je bio vazan i za Etiopiju.

Obadva romana su trebala da izadju kod nas – Prosveta i jos neki izdavac su se interesovali. Problem je bio jednostavan – prevod i jednog i drugog nije bio dobar. I ja sam rekla - bolje ne, jer moji romani nisu kao ti jeftini krimici koji se prevode rec po rec. Ne. Mene treba prepevati. Meni treba osoba koja je prevela velike i mozda teske romane, osoba koja ima sluha i voli reci. Ja sam odustala od svega, nemam ni volju ni eneriju da trazim, brinem o tome kod nas. Izasli su na engleskom, dovoljno, meni slava nije vazna. Zao mi je zbog naroda koji bi to voleo i trebao da cita. Romani se dogadjaju kod nas a nema ih u nasoj literaturi.

Ljudi kod nas se ljute na imigraciju. Zasto? Ja i moj pokojni brat smo u stvari jedini poznati srpski pisci u Americi. Ni on ni ja nismo objavljeni kod nas, a jesmo u drugim zemljama.

— 10. Kroz ovdašnje medije srpskom narodu se namece breme krivice za raspad Jugoslavije, sprovodi se jedna vrsta "denacifikacije" i uniformnosti u javnom izrazu, ali pocelo je i prekrajanje istorije u svrhu dnevno-politickih ciljeva. Kako se odupreti najopasnijem vidu kolonizacije, kolonizaciji duha?

— Ja znam da se namece krivica za sve da bi oni opravdali svoju krivicu i razaranja. Nisam ja jedina koja sve zna. Ne govorim o misljenju (to za mene ne vazi) -- nego evidenciji, kao na sudu. Zar nije Papa rekao da podrzava slobodnu Hrvatsku, zar nije pre dve godine Z. Bjezinski rekao -- kad je sve bilo zavrseno -- da su od Titove smrti podrzavali nacionalizme i raspad (sesecije) u Yugoslaviji, a sta je bilo sa konferencijom u Lizbonu na primer? Ili sta kaze propagandna agencija Rude Fin iz Vasingtona kako su radilii propagandu. Treba procitati knjigu "NATO na Balkanu" i razne knjige koje je Interantional Action Center izdao sa esejima ljudi sirom sveta.

Nasi mediji su americki mediji i jos gori. Oni ne bi bili kakvi su da nasa vlada to ne podrzava, jer je to Vichy vlada, "fantoche" vlada kojoj srpski narod nije vazan.

Kako ocuvati duh -- sto je navaznije -- je veliko pitanje. Kad covek ima mala sredstva, bez novca i moci -- mora da bude inteligentniji, sa vise maste i kreativnosti. Jedna osoba nista ne moze. Treba se udruziti sa drugima koji misle na isti nacin. U toj kolonizaciji duha -- ide se prvenstveno na mlade jer ovi drugi sve znaju. Ne znam kako bih reagovala na medije da zivim u Srbiji, ali mislim da bi bilo slicno kao i ovde sto radim. Gledam novosti, ali ne znaci da im verujem, jednostavno pogledam i citam izmedju redova. Radio je bolji, jer ima stanica samo sa muzikom. Televizija kakva je sad i kod nas i ovde je losa po zdravlje – za srce, pritisak i stres koji je uzrok raznih oboljenja. Novine ne citam vise, samo pogledam naslove na kiosku, to mi je dovoljno. Citam knjige ponovo, nista najnovije. Kada sam ja odrastala, mi smo ziveli bez televizije, druzili se, pricali, razmisljali. Ne treba puno za to, ne treba gozba da bude, kafa je dovoljna, ako nema kafe moze i voda... Vazno je razgovarati sa ljudima a ne sa televizorom. Druziti se.

Kada je moje dete odrastalo ovde ja namerno nisam imala televizor, jer sam smatrala da je bolje da cita. Mogao je ici kod drugova da nesto pogleda. Brzina televizije je protiv razmisljanja i utice lose na decu. Hvala Bogu, on je sad kakav je bio i kao dete – cita knjige, stalozen je i nas dvoje razgovaramo kao i uvek o svemu.

Treba biti optimista. I za vreme Otomanske Imperije -- neki su podlegli ali vecina nije. Nas su razorili i pokusavaju da razore jos, samo zbog jednog glavnog razloga -- jer smo istorijski bili duh slobode na Balkanu. Bilo je vazno unistiti primer. Sve ostaje na srpskom narodu i narodima koji zive na teritoriji Srbije i Crne Gore, jer kolonizacija je protiv svakog coveka i pretvara ga u masinu.

Intervjuisala novinarka   Maja Radonic  

Nadjin intervju iz 2005. godine